Свето име – Лим (Бабкен Симоњан, Јерменија, 2006.)

У детињству, кад ми је отац причао о свом родном граду Вану, где су живели наши преци, он је често помињао имена четири острва Ванског језера. Добро сам их запамтио – Ах-тамар, Ктуц, Артер и Лим. Касније, кад сам схватио да су та острва, као и само језеро и очев родни град, далеко од нас, с друге стране реке Аракса и јерменске границе, у нашој старој историјској отаџбини, коју смо изгубили, мени су та прелепа имена на чудан начин постала још лепша и ближа срцу.

Добро ми се, исто, урезао и назив Лим, који ће и кад будем одрастао, провалити у мој живот, мада не у родној Јерменији, него у далекој Венецији. Тамо сам на острву Светог Лазара, у музеју Конгрегације мхитариста, угледао чудесну завесу са сликом Богородице и малога Христа у њеном наручју. Завеса је око себе будила чудно песничко расположење, чинило се као да мајстор ту божанствену рукотворину није прстима дотицао, него нитима душе ткао.

И кад сам дознао причу где је и када ова завеса израђена, очи су ми нехотице засузиле: она је изаткана 1750. године на острву Лим, на језеру Ван. Ето како ме је прелепо име Лим пратило чак и у далекој Венецији, где је под видом прекрасне завесе куцало срце ванске земље.

Сећам се речи мог српског пријатеља – уметника, који ми је пре више година причао о словенској реци Лим, дивећи се њеној лепоти. Тада га нисам питао где се налази та река, али сам њено име добро запамтио. Откуда сам могао да знам да ће властита именица Лим, после много година, и по други пут провалити у мој живот и добити још једно значење. Каква сличност географских назива! Зашто је баш мени дато да у души чувам прекрасно име Лим?

Једне летње ноћи уснио сам постојбину мојих предака, далеку и, авај, нама још увек недоступну земљу Васпуракан, чудесно језеро Ван, с чије обале се назирало малено острвце Лим, на које су се сачувале две средњевековне цркве.  У сну се као одјек зачуо глас:

-Да, баш је теби дато да носиш и чуваш то свето име. Ти си песник, маштар, мајстор речи, зато је управо теби припала част да носиш предивно име Лим. Наређујем да опеваш то чудесно име и даш му крила!

-Па добро, а где је тај други Лим, у ком је крају света, на којим обалама да га тражим? – прошапутала је душа.

-Тражи у теби познатим крајевима, у маленој кршевитој земљи на Балкану. Јеси ли чуо за земљу црногорску? – одазвао се тајанствени, непознати глас.

У земљи црногорској… Значи, тамо где се у небо уздижу сунцем опаљене суре планине, где се стене дошаптавају с рекама. Па та је земља врло слична мојој Јерменији, где су, закође, стене и реке обележене тугом и жалошћу, где људи чак на камену граде своје зградице, градине, своје плодне вртове.

Ту, између гора, тече бистра, као суза чиста река Лим, на чијој се глаткој површини огледају литице и висови, рекло би се, исто тако горди као и народ те земље.

Све ја то види, али не у сну него на јави, сучељавајући се са чудесном и бајном Црном Гором. Свакога јутра су ме будили први зраци летње зоре и ја сам с усхићењем гледао шумне, хучне таласе реке Лим. Кроз прозор хотела, у коме сам провео неколико дана, откривао се чудесан пејзаж, и преда мном је текао Лим, испуњавајући шумом и лепотом моју песничку душу. Стари мештани Берана причали су ми да река Лим започиње свој живот у подножју гора званих Проклетије, као отока Плавског језера.

Језеро Ван – језеро Плав! У првом се Лим окаменио, са своје две малене цркве, постао острво. Из другог, Лим с хуком истиче и постаје река, чија вода отиче у Дрину, па у Саву, па у Дунав, и Црно море.

Кажу да му име има латинску основу у значењу граница, јер је делио Римско царство на Западно, са седиштем у Риму, и источно, чији је центар био Цариград. А много векова касније, једно време, туда је ишла граница између слободне Црне Горе и још поробљене Старе Србије. Све до Бакланског рата, када је црногорски генерал Вешовић са својим војницима прегазио Лим и кренуо у ослобађање Старе Србије.

Стари Беранци, који су увек били поносни на своје српство, причали су ми да су у 17. Веку, после велике сеобе Срба и покоља који су јој претходили, ови крајеви остали готово пусти. Па су се, под покровитељством Турака, у њих доселили брђани са Проклетија, Албанци. Баш као што су, после покоља у Васпуракану, у испражњена јерменска насеља око језера Ван, Турци доселили брђане, Курде.

Али, храбри Васојевићи с једне стране, а Шекуларци са друге, упорном борбом о којој су сачуване бројне легенде, успели су да протерају Албанце из долине Лима. У ванској земљи, авај, Курди су остали. А две пусте цркве на ванскоме Лиму само су неми споменици – као сведочанства о постојању некадашњег Ванског царства.

Увече, шетајући мостом, који повезује Беране, па једном и другом обалом, у нади да ћу у огледалу воде угледати исто оно острвце  из плаветне зделе језера Ван. Али, река је само односила у даљину плаветне одсјаје неба. Топло црногорско лето није ми дало до иза поноћи да заспим. Лутао сам улицама града, обалама Лима ослушкивао жуборење реке, која ми је као успаванку, певала своје вечне песме. Каква чиста, прозрачна вода, да се виде чак и камичци у песмама опевани.

-Поклањам ти успомену са острва Лим! – шапнуо сам реци, бацајући у њу свети камичак.

Река је без одговора наставила свој хиљадугодишњи пут. Светиња са ванског острва Лима, нашла је своје место у реци Лиму. У ноћној свежини, сребрна месечина разливала се по монотоној води која је, заталасана, њихала изломљени одсјај звезданог неба.

Тако су се загрлила два Лима, ванско острво и црногорска река, обоје мени драги и далеки. Један у историјској отаџбини мојих предака, други у Црној Гори. Оба исплетена невидљивим песничким нитима, оба опевана у мојим стиховима.

У мом срцу пламте два имена иста,
Оба су ми драга, дивна и далека, 
Два имена света, светлозарна, чиста:
Једно је острво, док је друго – река.

(Бабкен Симоњан, Јерменија, 2006.)

http://www.sedmica.me/sveto-ime-lim/